Praznici i pokloni.
Jelke, ukrasi i kreativni dani.
Ova godina je proletela. Došla je, bila je lepa i poslala nam je mnogo novosti, mnogo pitanja i puno smeha i po koju suzu.
I ova nas je godina promenila, a njen kraj nas je podsetio da nešto damo. Od srca srcu, bez rezerve. Pokloni se uvek vrate, kroz osmehe i nove teme, kroz svaki kolačić koji smo oslikali i kroz svaki zabavni trenutak koji smo prošli skupa.
Naša mala radionica oslikavanja keksića je bila namenjena našim najmlađim polaznicama i njihovim roditeljima.
Zašto baš keksići i zašto baš poklon od nas?
Svake godine odlučimo da poklonimo nešto našim đacima. Svake godine upoznamo nove kreativne ljude i osvojimo nova prijateljstva.
Uživam u radu moje drugarice Aleksandre Pasarić, čija spretna ruka oslikava kolačice i pravi najdivnije fondan torte. Kroz naše duge šetnje sa psima, došle smo do toga da bi bilo sjajno uklopiti kreativno crtanje i ukusne kolače u jednu radionicu. I desila se…. i ulepšala nam nedelju. Radionica u kojoj smo pustili mašti na volju, ali budno i pažljivo slušali svaki Aleksandrin savet kako zanatski savladati veštinu oslikavanja keksića.
Bitno za ovu godinu je da je naš tim porastao. Neki ljudi smatraju da se prijateljstva i posao ne trebaju mešati, ja verujem u suprotno. Davno je prošlo vreme kada se prepoznajemo samo po muzici koju slušamo i momcima koji nam se sviđaju. Moje prijatelje prepoznajem po kreativnoj pokretačkoj energiji koju nose, po želji da podele znanja i po veri u svet koji sami stvaramo i sami menjamo. Takvi ljudi su neophodni našem kreativnom studiju.
Zato je Aleksandra, inače profesor matematike bila jedna od članica našeg tima. Zato je Ana Manojlović svojim veselim glasom i slikarskim veštinama postala deo našeg tima, zato je Ksenija moja najbolja prijateljica još iz detinjstva, uvek tu da sa nama stvara i kao pedagog radi sa decom. Zato je Ema Bernarž naša učenica-drugrica-mama jedne devojčice, veštim okom zabeležila svaku od ovih savršenih fotografija. Baš zato što smo više od saradnica i baš zato što verujemo u svet po našem kroju, uspele smo da se toliko zabavimo, a verujemo da su se zabavili i naši najmlađi.
Bitno za 22.decembar dan kada smo šarali kolače je :
-Da smo se ludo zabavili.
-Da smo uživali u osmesima naše dečice i njihovih roditelja.
-Da smo nakon radionice dobili fotografije kako se kod kuće peku i šaraju kolači.
-Da smo se prisetili starijih dana, kada su ritauali pred novu godinu bili važni i tada su čitave porodice učestvovale u ispraćaju jedne i dolasku druge godine.
-Da je duh praznika duh zajedništva i kreacije, da ako samo naručimo kolače iz poslastičarnice, postoji velika šansa da nećemo proživeti trenutke čekanja dok se kolači ispeku i miris koji dopire iz kuhinje. Moje detinjstvo miriše na takve događaje i smatram da ga nikako ne smemo zaboraviti.
-Da tradicija ima mesto u savremenom životu i da praznični duh mora da se očuva.
-Da je napolju bilo proleće, a mi smo se radovali prvim pahuljama.
-Da nas je sunce poslužilo i obasjalo nam ove divne aramžmane.
-Da nam je trebalo puno vremena da se rastanemo i da smo kroz priču i smeh prale sudove i smišljale nove projekte.
Pakujem uspomene i verujem da je ova godina bila jednako šarena kao i ovi kolači.
Da su ove godine u Ateljeu bili divni ljudi, da su delili svoje snove i svoja maštanja i da smo zajedno obojili svet u neke naše boje. Neponovljive boje, vredne svakog radnog sata. Da je naš tim sada skup tako divnih, a tako različitih osoba i da sam srećna što uz njih svaki dan učim i menjam se.
Da su radionice koje radimo sa decom najudobnije mesto na svetu. Jer su nas naučile kako da zastanemo i da se vratimo u dane kada ništa ne mora već se samo prirodno bez lakoće dešava. Hvala svakoj od naših polaznica na tome što još nisu odrasle i što nesumljivo znaju da budu tako slatke i posebne u svojem dečijem dobu.
Veliki cmok od svih nas
Artyfashionparty 